Сваких 5 година, Кенијци излазе на гласање како би одлучили коме ће поверити управљање привредом. На много начина, оно што се обично налази на гласачком листићу никада нису појединачни кандидати или политичка средства која користе да би их довели на власт. Још увек ме збуњује како ми то не ценимо као грађани када је у питању коришћење гласачког листића. Из неког чудног разлога, милиони бирача након тога не повезују свој глас са својим социо-економским благостањем.
Што је још горе, након деценија самоуправе и прилично образованог становништва, Ксх 50 постаје скупа роба у изборној години. Искусни и лажни професионалци се комодифицирају бесплатним и безначајним политичким добротама. Чак и одликовани професори, капетани индустрије и добри суседи повлаче се 'мту иету' мантри и рационализују је као демократско право. Ипак, исходи изборног процеса имају трајан утицај на наш индивидуални и колективни живот кроз генерације.
Примена суверене воље и демократских права и слобода долази са одговорностима и далекосежним последицама. Изван означених листића лежи наше индивидуално и колективно друштвено и економско богатство за цео мандат оних које бирамо на функцију. Једноставан разлог је чињеница да ниједна економија не може да расте даље од визије и тежњи својих лидера.
Ако они за које гласамо за функције немају предвиђања, онда можемо бити сигурни да смо, на крају, сви осуђени на пропаст, појединачно и колективно. Политичке институције и лидери диктирају економску политику. Идеје оних на власти обликују квалитет и карактер пословног окружења, владине програме потрошње, фискалну политику и програме социјалне заштите. У функционалном економском систему, догађаји попут националних избора обично би показали сезонски скок у подацима о потрошњи.
То је зато што кампање укључују додатну потрошњу на материјале у вези са кампањом, прилике за привремено запошљавање и брендирање и оглашавање индивидуалних и партијских кампања, између осталог. Од других макроекономских показатеља, попут тржишта акција, очекује се да одговоре на очекивања инвеститора вођена економским планом различитих кандидата.
Напротив, економска анализа стопа раста бруто домаћег производа земље указује на значајне негативне утицаје у свакој изборној години од избора 1992. године. Упоредне стопе раста БДП-а у Сингапуру, Малезији, Вијетнаму и Гани показују да привреда реагује на унутрашње економске шокове. Пре тога, изгледало је да је економија добро усклађена са глобалним економским системом као одговор на нафтну кризу 1970-их.
Напротив, наши бивши вршњаци – Сингапур и Малезија – само су реаговали на спољне економске шокове као што су нафтна криза 1970-их, малезијска рецесија 1985, азијска финансијска криза 1998, рецесија развијених економија 2000/01. , и глобални финансијски слом 2007/08. Питање које морамо себи поставити је зашто привреда не реагује на изборну потрошњу како се очекује? На пример, избори у Кенији су међу најскупљим на свету.
Ови расходи, поред потрошње појединачних кандидата и политичких партија, идеално се убризгавају у економски систем у кратком временском периоду уз нормалне економске активности. Вјероватан разлог зашто се то не одражава на економске податке могао би бити тај што се средства за кампању троше ван економског система. Алтернативно, много више се извлачи из привреде.
Игром случаја, имали смо велике корупционашке афере око сваког изборног циклуса. Неки од ових скандала су имали разарајући утицај на економију. Они укључују скандал Голденберг око избора 1992. године, Англо Леасинг након избора 2002. и НИС И & ИИ скандале након избора 2013. и пред изборима 2017. године. Скандал са контејнерима у Министарству здравља такође није био далеко од избора.
На пример, на врхунцу лудила Голденберга, стопа државних записа на 91 дан скочила је са 17.86% у фебруару 1993. на врхунац од 84.67% у јулу исте године. Стопе државних записа остале су преко 40% до децембра 1993. и између 33.55% – 24.13% између јануара и августа 1994. године, пре него што су пале на 17.39% у септембру 1994. То значи да је свако ко има новац током овог периода могао да купи записе од Централној банци и зарадите пристојан принос између 24% – 85% без ризика и уз само једну кап зноја.
Дакле, богати и политички повезани тог доба мора да су зарадили међугенерацијско богатство. Осим тога, ниједан здраворазумски менаџер банке не би понудио зајмове или друге кредитне олакшице предузећима и појединачним зајмопримцима, осим ако нису били спремни да плате можда више од 90% камата. Ово је класично истискивање приватног сектора са тржишта кредита. Утицај је страшан јер је у функционалним економијама приватни сектор тај који покреће економски раст, отварање нових радних места и владине приходе.
На глобалном нивоу, опште је познато да је демократија скупа ствар. Али за разлику од наших локалних околности, развијене економије имају прилично отворене и транспарентне институције које усмеравају финансирање кампања и расходе. Као што је неко једном рекао, чини се да наше посебне навике повећавају цену демократије. Ми смо међу ретким јурисдикцијама у којима председнички кандидати не би веровали да ће кључни изборни материјал, опрема и гласачки листићи бити набављени на локалном нивоу.
Други кандидати су предалеко проширили шалу увозом неквалитетних предизборних мајица, качкета и других материјала за брендирање изван локалне привреде. Ипак, ти кандидати су у трци да воде исту економију у коју немају поверења. Чини се да је наш модел страних уговора-инфраструктурних-пројеката вођен од стране добављача осмишљен много пре него што наши лидери преузму инструменте моћи за управљање економијом.
Не помаже то што наш приступ етничке мобилизације високог улога националним изборима има значајан сигнални ефекат за потенцијалне инвеститоре, како домаће тако и стране. Редовни постизборни жарови не само да су коштали земљу драгоцених невиних живота, већ су и инвеститори скупо платили. Чињеница да смо после сваких избора морали да демонтирамо и поново конституишемо орган за управљање изборима, говори.
Било да је то намерно или грешка у пропусту, дошло је време када кандидати за највише позиције у земљи морају да воде рачуна о добробити људи које желе да воде. Заоштравање токова глобалног капитала међу нацијама и конкурентност економија 21. века не могу толерисати наше политичке смицалице. Чини се да су наши суседи на југу и северу одлучни да нам украду права на хвалисање економске моћне силе региона.